Čedomil Vertuš sjeća se zgoda iz sedamdesetih godina 20. stoljeća, kad je bio dječak. 

“Šanjeki i Vertuši su imali spojena vrata kroz koja smo išli jedni drugima.  Ja sam Šanjekove zvao ujak Šanjek i nana. Kod njih sam spavao stotine noći. Uvijek su imali konje.  Dali su nam Zoru s kojom smo se sanjkali na ulici. Zora je bila u našoj štali nekoliko dana jer oni nisu imali mjesta.  Jednog jutra Zore nije bilo. Iza štale je bio škedenj i livade sve  do groblja. Rekao sam uji da nema Zore, a on mi je odgovorio: Kak si je čuval, tak ti je pobegla. Međutim, Zora je već bila u kobasicama.

Ujo Šanjek  je imao psa mješanca Pikija. Složio je štenge tako da je pas bio iznad ograde. Kad je vojnik prolazio, pas bi mu skinuo kapu i tak se hecal s njim.”